Blog Archives - Stranica 2 od 5 - Marija Ždero

Blog

2
stu.

Slučajni susreti (ne)postoje

Možda se i vama desilo da neke ljude sa kojima ste se mogli još davno sresti, sretnete tek danas. Živeli ste u istom gradu, u susednoj zgradi, ili ste nekada putovali istim avionom, ili imate zajedničke prijatelje već dugo, i baš se niste sreli do danas. Kako to?

Duboko verujem da se srećemo onda kada smo spremni da vidimo jedni druge i da se prepoznamo.

20
ruj.

Ko razume, shvatiće!

Znam da je nekada lakše kukati, svaliti krivicu na drugoga, naći dobar izgovor. To svi ponekada radimo, zar ne? Međutim, nekorisno je kada sve ovo nabrojano postane dominantan model koji onda suštinski urušava kvalitet našeg života.

Ma koliko nam je nekada lakše da krivimo druge za naše trenutno stanje, da se izgovaramo na okolnosti, na nerazumevanje, na nemanje podrške, samo je jedan put koji nas vodi do boljitka.
Taj put se zove Uzmi život u svoje ruke i prihvati na sebe odgovornost za svoje rezultate! Ovakav pristup ne otvara pitanje ko je kriv, već kako biti odgovoran za svoj boljitak, jer odgovornost znači delanje i akciju!

17
kol.

(Ni) Je li život ružičast?

Kada sam se pre nekoliko godina rastajala od kolega sa kojima sam radila skoro 14 godina, jedna koleginica mi je napisala ” Hvala ti što si ušla u moj život i naučila me da vidim lepšu stranu medalje!”

Ista ta koleginica je dvanaest godina ranije ulazila u moju kancelariju i ljutito govorila:
“O kako me nerviraš, skini te svoje ogromne ružičaste naočare!”

21
srp.

Promena (ni)je dobrodošla!

Da, dugo mi je trebalo da jasno čujem u sebi taj poziv na promenu. I još duže mi je trebalo da sebi dozvolim slobodu da kažem da osećam da me nešto žulja. Jer, život mi je i tada već bio sasvim dobar, drugi bi rekli savršen. Kao da bi se postidela i pomislila da sam nezahvalna i da nemam pravo da želim nešto još bolje za sebe. A osećala sam da postoji to bolje.

20
lip.

Kako se desilo da zaboravimo sebe

Ah ta sreća! Mistifikovana, zamišljana na razne načine i tako teško dostižna… Kažu – tu je, u nama, a mi celog života jurimo da je uhvatimo i osetimo, zar ne? Pa onda konstatujemo da i kad je dosegnemo, brzo prođe, pa nanovo u trku, i tako sve u krug.

Da li ste vi srećni? Možda vam se učini i samo pitanje neprimerenim. Pitanje o sopstvenoj sreći. Pa to se i ne pita. Od svih obaveza nemamo ni vremena da razmišljamo o sopstvenoj radosti i sreći. Znate ono “Ko te pita da li si srećan, ćuti i radi šta treba da se radi. Život ne čeka.

5
lip.

Snovi se (ne)ostvaruju?!

Kad smo kod snova, da vas pitam -kako je kod vas? Da li uopšte sanjate? Koliko ste svojih snova gurnuli pod tepih?

Da li su vaši snovi nešto što vas inspiriše, nešto vredno truda, nešto u šta verujete, ili su vaši snovi ono nedostižno, što vas nanovo podseća da je vaš život mnogo daleko od onoga što ste nekad želeli za sebe….