Ah ta sreća! Mistifikovana, zamišljana na razne načine i tako teško dostižna… Kažu – tu je, u nama, a mi celog života jurimo da je uhvatimo i osetimo, zar ne? Pa onda konstatujemo da i kad je dosegnemo, brzo prođe, pa nanovo u trku, i tako sve u krug.
Da li ste vi srećni? Možda vam se učini i samo pitanje neprimerenim. Pitanje o sopstvenoj sreći. Pa to se i ne pita. Od svih obaveza nemamo ni vremena da razmišljamo o sopstvenoj radosti i sreći. Znate ono „Ko te pita da li si srećan, ćuti i radi šta treba da se radi. Život ne čeka.
“ Kao da smo odustali od radosti svog srca i dozvolili da našim životom zavladaju „trebam“ i „moram“.
Pre neki dan mi jedna klijentkinja kaže: „Celog života su me učili da se prilagođavam. I što sam se sa manje buke i otpora prilagođavala, to je značilo da sam dobra. A onda sam počela da se prilagođavam svemu i svakome. Retke situacije u kojima sam imala otpor prema prilagođavanju, tumačila sam kao – nisam uporna, lako odustajem, neistrajna sam. I onda bih još jače stiskala gas na pedali „pristani“ i u stvari – pristajala bih da zaboravim na sebe.“
Pita me šta ja mislim?!
A ja se pitam kako i kada smo zaboravili na sebe, da mislimo o sebi, šta volimo, od čega nam srce igra, šta nam je važno, na šta ne pristajemo? Kažu, kad rodiš decu, kad ti roditelji ostare, kad moraš da nahraniš porodicu, kad si odgovoran za druge … Da li je moguće da sve ono o čemu smo sanjali kao mladi – sloboda, samostalnost, porodica, posao, nas ustvari neprimetno odvedu od nas samih? Tako izgleda, zar ne? Jer, toliko se žalimo, kukamo, uzdišemo…
Kako da u galaksiji „trebam i moram“ nađemo svoju meru i svoj put? Put na kom su jutra radosna, jer je novi dan već radost, gde je život razigran, umesto umorno jednoličan. Put na kom je radost posejana sa klicom života u nama, ne neka daleka, imaginarna kategorija koja je rezervisana za druge.
Da vam kažem. Ja silazim sa ovog voza. Ne znam gde je sledeća stanica na kojoj staje. Po cenu da skočim dok se voz kreće. Računam, ako padnem, ustaću i nastaviti da tražim neki drugi, ali moj put.
A možda biste i vi želeli da siđete sa onog voza, i pitate se kako, gde i kuda?
Trening Uspehologija je put na kom ćete nežno i odlučno prigliti sebe, potsetiti se ko ste, šta volite, šta vas raduje, šta vam je važno i kako da to što otkrijete pretočite u život koji živite.