Muči te unutrašnji kritičar? Taj glas koji nikada nije zadovoljan, stalno nešto fali….
Za početak, nisi sama. Svako od nas u sebi nosi taj glas. Onaj koji nekada šapuće, nekada zvuči kao pokvarena ploča, ponekad i viče. Uglavnom, imamo osećaj da nikada ne spava.
Da li se možemo osloboditi ovog glasa?
Ja sam zagovornik teze da treba da naučimo da komuniciramo sa ovim svojim glasom, da možemo da ga utišamo, da nam ne smeta. Ne znam da li može, i da li treba eventualno da nestane skroz, jer ovaj glas, verovali ili ne, ima i svoju dobru nameru. Njegova dobra namera je zapravo da mi budemo dobro, da budemo na „nivou zadatka“ , samo je način na koji priča sa nama nekoristan. Pogotovo je nekoristan, kada postane dominantan glas u našoj glavi.
Evo jedne slikovite priče
Zamisilite dete kako se igra loptom, i lopta ode na ulicu kojom idu automobili. I pre nego što roditelj stigne da reaguje, dete je već istrčallo na ulicu za loptom.
Iz straha da se detetu nešto ne dogodi, roditelj pritrčava, zgrabi dete za ruku, i vrlo verovatno roditeljski repertoar kreće ovako da zvuči(zamislite i povišen, uznemiren ton) – Nikad ne paziš, letiš ko muva bez glave, ne razmišljaš, kako možeš da budeš tako glupa da istrčiš na ulicu, šta bi bilo da je naišao auto?
Malo dete, iz ovog i sličnih dijaloga koji se u detinjstvu ponavljaju u „važnim“ situacijama, očitava da se ljubav i važna si mi, komunicira na način da dobijemo kritike, koje su vrlo često i etikete (brzoplet, glup, bez mozga, bez pameti, nepromišljen, bezobrazan, sebičan….) I onda, te glasove lako preuzmemo i kao svoje unutrašnje glasove.
Slažete se, i onaj roditelj je pričao iz ljubavi. Ali to nije baš izašlo napolje kroz korišćeni repertoar reči. Nije stigao da kaže, važna si mi, volim te, želim da budeš bezbedna, da ti se nešto ne dogodi, i baš zato sledeći put pusti loptu da ode. I kada bude bezbedno, možeš da odeš po nju…( ili nešto slično navedenom).
Dobra namera roditelja je neosporna, a način na koji je ljubav komunicirana, je temelj naših unutrašnjih glasova.
Da ne pričam o onom glasu– može to uvek bolje. Iz najbolje namere. Da , slažem se, verovatno i može bolje, i to ne znači da sada nije dobro…..
E sad – šta da radimo sa ovim glasom? Da prestane da bude naša kočnica i prepreka …
Kada se zateknemo sa svojim glasnim unutrašnjim kritičarem, glavno pitanje koje treba da mu postavimo, jeste šta pokušavaš da mi kažeš? Gde je iza tog standardno obeshrabrujućeg , često i grubog repertoara ljubav. Kada bi mogli da pričamo sa sobom glasom ljubavi i podrške kako bi ta nova poruka izgledala?
Zarad ove teme napravila sam online trening Nežna discilplina, i ovde u tekstu ću sa vam da podelim jednu tehniku koju koristim u svojoj svakodnevnici.
Moj unutrašji kritičar je najbudniji ujutru. Kada se javi, onda me obično posle kafe počasti repertoarom kako neću stići ni ovo, ni ono danas, kako samo letim sa teme na temu, kako uzimam stvari olako, umesto da ih vidim kao planinu ispred sebe….. i tako…
Kada ga osetim, jasno mi je da ne želim da ovaj kritičar preuzme moje raspoloženje i moj dan.
Najbolji saveznik mira u tim trenucima su mi papir i olovka( ne plašite se jako kratko traje proces).
Prvi korak – Ispišem sav taj repertoar koji mi servira unutrašnji kritičar na papir. Dve su koristi od ovog procesa. Prva, izbacim taj glas iz glave na papir, i odmah, bukvalno odmah, mi je glava mirnija. Druga korist, onoga časa dok pišem njegove izjave, osećam da mogu da biram da li ću u njih da verujem ili ne.
Drugi korak – Kada ispišem sve što on ima da kaže (a to nije dugo, jer čim mu date priliku da ga čujete i razvodnjite, on i nije tako rečit) onda uzmem drugi list papira i pitam svoj glas ljubavi prema sebi da mi on ispriča svoju priču. Šta je to sve dobro u vezi mene, u vezi mog plana, šta umem , šta mogu, da me podseti nekih uspeha, šta volim kod sebe, da mi da podršku, da mi kaže volim te. Kada to sve ispišem, ovu ljubav, (vremenom sam usavršila ovaj repertoar, u početku je bio tananiji, ali to se vežba, zato sam i napravila trening kao što sam vam rekla), još jednom pročitam naglas ili u sebi, onako posvećeno šta kaže taj glas podrške, i to je onda dominantan glas sa kojim idem kroz dan. I život.
Znači, vrlo je jednostavno. Uvek radi, kada vi radite vežbu. Nije dovoljno samo da je misaono razumet, nego da je stvarno i uradite. Akcija donosi rezultat.
Naša najveća zamka, koja nas drži dalje od mnogih rešenja, jeste to što zamišljamo da rešenja treba da budu komplikovana. I onda dobra jednostavna rešenja koja su nam na dohvat ruke.
A zapravo, rešenja su uglavnom jednostavna, treba da ih primenimo.
Iskoristite ovaj jednostavan alat da utišate svog unutrašnjeg kritičara i osnažite glas svoje unutrašnje podrške.
