Kako sam osvestila svoju veliku nevidljivu kočnicu?
Koliko puta ste se osetili super motivisani za tu neku promenu, za taj neki zadatak; možeš ti to, bravo, samo napred, gore glavu, vozi… I sve te fantastične poruke koje i sama obožavam I šaljem.
Ali…. Šta se desi posle nekog vremena? Zašto ove poruke izblede, izgube snagu. Šta ih nadvlada?
Evo šta…Naši unutrašnji programi, koji su vrlo često toliko jaki, a tako sakriveni, da nam nije lako da ih prepoznamo. A, bez prepoznavanja, ne možemo ni da ih zamenimo nekim boljim, korisnijim.
Sećam se svoje priče kada sam kretala u samostalni posao. Bila sam vrlo inspirisana i motivisana novom profesijom, koja je i moja strast. Uz svu tu volju, i žar, imala sam i odlične primere u svom najbližem okruženju.
Moj tata je još 1979. godine (u vreme Tita) započeo privatan biznis.
Ja sam se osećala kao dete jednog pionira, skroz sam verovala da imam kapacitet da izgradim svoj posao i svoju sreću. Sve je izgledalo kao jedan širok auto put, ja imam dobro prevozno sredstvo, znam gde želim da stignem. Ništa me ne može zaustaviti.
U prvom delu putovanja sam se super lako i uspešno kretala napred. Dok sam učila, sticala nova znanja, oživela je ona Marija koju poznajem iz vremena školovanja. Posvećena onom što je interesuje, lovac na znanje.
Kada sam prošla taj deo puta, ispred mene kao da se pojavio neki zid. I nikako da vidim ni preko njega, ni oko njega, ni kroz njega. Imala sam osećaj da mi nešto zatvara put.
Sa raznih strana sam čeprkala taj zid, uglavnom onih logičnih, racionalnih, šta je to što me žulja? Onda bih sebi govorila- Ma ništa, ničega se ne plašim, ne plašim se neuspeha, ne plašim se novog, ne plašim se nepozantog… „Sve“ sam pretresala…. Medjutim taj osećaj da je zid ispred mene nije bledeo i „terao“ me da zaustavim svoje vozilo. Nisam razumela zašto….
Dok jednog dana, na jednom od treninga, u jednoj od mnogih sličnih vežbi koje sam posvetila razumevanju tog zida, nisam došla do svog razumevanja …
Odrastajući u pionirskoj porodici, sve dobre mustre sam bila pohvatala; kako je super biti hrabar, odvažiti se na korak, imati viziju, biti vredan se uvek isplati, slediti svoju meru, nema nemoguće kad nam je važno…. Sav taj repertoar sam recitovala, i verovala stvarno…..Kao i dan danas. Ali…Tu se potkrala još jedna važna priča koja je zapravo pravila zid. Nju nisam recitovala , nisam je naglas ni izgovarala, ali sam u nju očigledno jako verovala.
U to vreme (pričam o 1979.godini i početku osamdesetih) većina roditelja mojih drugara su radili u “državnim” firmama, i imali su slobodno popodne i vreme sa svojom porodicom. Moj tata koji je otišao u” prvatnike “ je radio ceo dan, i pravio je pauzu da ruča sa nama.
Čak, kao dete nisam to ni osvešćivala kao nešto strašno, ali je mama, koja je htela da osnaži dodatno tatinu veliku herojsku ulogu i hrabsrost(dodala bih i žrtvu), stalno govorila – Eto, tata je zarad našeg “dobrog” života morao i da žrtvuje porodicu (naravno misleći na vreme sa svojom porodicom).
E, ta mala Marija je ovo jako dobro čula, i ta priča u meni je pravila onaj zid.
Taj glas – Ja ne želim da žrtvujem svoju porodicu zarad svog posla, to me je kočilo. Uz sva krila koja sam ponela od tate i njegove predivne stvaralačke priče, mala Marija je zapamtila i tu priču o žrtvi. I verovala je da ne može biti drugačije, jer to je istina koju je naučila.
Kada sam shvatila zašto ja kao ne želim dalje onim auto putem (da ne bih žrtvovala porodicu zarad posla), kao da sam progledala. Mogla sam nešto sa tom informacijom i pričomda uradim. Jer, saznala sam, svhvatila, uvidela koju priču treba da modifikujem.
To što smo nekad naučili ne mora biti naša istina danas.
Hvala mamama i tatama na svim dobrim pričama, i naš je posao da obogatimo njihove priče, da im dodamo onaj kvalitet koji će i nama danas da služi na boljitak.
Da, jeste, neophodno je da shvatimo koju to staru nekorisnu istinu (priču u koju verujemo) treba da promenimo, i da je ispričamo na neki novi način. Koju to sebi novu priču treba da ispičamo koja će da posluži ono naše putovanje onim našim autoputem.
Ovakva iskustva čine život magičnim. Onaj osećaj kada se oslobodimo suvišnih nekorisnih priča, i osećamo kao da širimo svoja krila.
Ono što je mene zaljubilo u profesiju kojom se danas bavim, ono što me je još više zaljubilo u ljude i dobar život, jeste naš dar i mogućnost da možemo da pospuštamo te ručne kočnice u nama, i da vozimo svoju vožnju slobodno. Svojim tempom.
Ništa nije zakucano, sve je pred nama otvoreno.
Nekada to ide lako i brzo, nekada treba vremena da uhvatimo tu kočnicu . U svakom slučaju, kada je spustimo, korak name je lakši i duži.
Razmislite, koje su to vaše teme gde imate zid pred sobom, ili knedlu u stomaku, ili kako god opisivali, tu nevidljivu barijeru.
I pišite mi ako želite da vam budem podrška da se oslobodite svojih kočnica.
