Koliko puta ste se osetili super motivisani za tu neku promenu, za taj neki zadatak; možeš ti to, bravo, samo napred, gore glavu, vozi… I sve te fantastične poruke koje I sama obožavam I šaljem.
Ali…. Šta se desi posle nekog vremena? Zašto ove poruke izblede, izgube snagu. Šta ih nadvlada?
Muči te unutrašnji kritičar? Taj glas koji nikada nije zadovoljan, stalno nešto fali….Za početak, nisi sama. Svako od nas u sebi nosi taj glas. Onaj koji nekada šapuće, nekada zvuči kao pokvarena ploča, ponekad i viče, svakako, imamo osećaj da nikada ne spava.
Da li se možemo osloboditi ovog glas?
Kasno je za ljubav, kasno je za novi posao, kasno je da počnem da treniram, kasno je za promenu….
Ne, nije kasno. I najbolje je da kreneš odmah.
Znam, možda ćeš u sekundi smisliti milion razloga zašto je baš onaj tamo ponedeljak bolji, ili dok to još nešto završiš. Samo nemoj da zavaravaš sebe ..
Ako je ljubav prem sebi toliko hvaljena ovih dana, zašto se i dalje veliki broj žena oseća preplavljeno, iscrpljeno i rastrzano na sve strane?!?
Koja je tvoja priča od ovih navedenih?
Imam osećaj da sam na izmaku snage.
Previše sam samokritična.
Stano stavljam druge ispred sebe.
Zbunjena sam kako da postignem sve što se očekuje od mene.
Ako ubrzo nešto ne promenim, neću imati snage da idem dalje.
Puno želim, i nemam dovoljno vremena.
Osećam zov da se probudim, da se ne prepustim mašini, jer imam puno želja I snova koje želim da ostvarim, bez osećaja krivice.
Strah je naučeno ponašanje.
Kada se rodimo samo se plašimo dve stvari, glasnog zvuka i pada unazad. Ovo su dva urođena straha.
Možda vam zvuči blesavo, ili nemoguće, zar ne?
Svi ostali strahovi su bukvalno naučeni, ili stečeni.
Koliko puta ste nešto želeli i niste se usudili da pitate: veću platu, više razumevanja, više vremena, pomoć, savet ,društvo, bolji sto u restoranu….
Koliko puta ste se pokajali što niste pitali, i opet sledeći put uradili isto.
Na duge staze, posle toliko ućutkivanja svojih manjih i većih htenja i želja, na kraju dođemo u stanje da više i ne znamo šta želimo.
Osećate da je vreme za promenu, ali kao da utišavate i ignorišete taj unutrašnji glas.
Umorni ste od rutine. Od moram i trebam.
Tako biste hteli život u kom ste radosni, poletni. Život u kom ste vi, vi, i u kom se osećate dobro u svojoj koži.
