Koliko puta ste se osetili super motivisani za tu neku promenu, za taj neki zadatak; možeš ti to, bravo, samo napred, gore glavu, vozi… I sve te fantastične poruke koje I sama obožavam I šaljem.
Ali…. Šta se desi posle nekog vremena? Zašto ove poruke izblede, izgube snagu. Šta ih nadvlada?
Koja je tvoja priča od ovih navedenih?
Imam osećaj da sam na izmaku snage.
Previše sam samokritična.
Stano stavljam druge ispred sebe.
Zbunjena sam kako da postignem sve što se očekuje od mene.
Ako ubrzo nešto ne promenim, neću imati snage da idem dalje.
Puno želim, i nemam dovoljno vremena.
Osećam zov da se probudim, da se ne prepustim mašini, jer imam puno želja I snova koje želim da ostvarim, bez osećaja krivice.
Kad smo kod snova, da vas pitam -kako je kod vas? Da li uopšte sanjate? Koliko ste svojih snova gurnuli pod tepih?
Da li su vaši snovi nešto što vas inspiriše, nešto vredno truda, nešto u šta verujete, ili su vaši snovi ono nedostižno, što vas nanovo podseća da je vaš život mnogo daleko od onoga što ste nekad želeli za sebe….
