Nesvesno roditeljstvo
Kada sam kročila u svet roditeljstva, svesno ili nesvesno, svoje prve roditeljske korake i metode sam bazirala na naučenom modelu , onom uz koji sam ja rasla. Metod sankcije ili zabrane je izgledao vrlo prikladan i delotvoran, odnosno izbegavanje nevolje i nelagode je bio način kako se dete motivisalo da da najbolje od sebe. Ukoliko bi se i desila neka situacija koja je iziskivala sankciju, dete je tako brzo učilo, i greške se nisu ponavljale. Čak su i upozorenja bila dovoljna, u smislu najave potencijalne nelagode, tako da nisam moral uopšte da istražujem druge mogućnosti. Tako je bilo sa prvim detetom.
Onda sam postala roditelj po drugi put I rodila dete koje je, kao što bi i većina roditelja potvrdila, drugačije od prvog i priča za sebe. Ne ni bolja , ni gora , prosto drugačija. Ono što sam brzo uvidela, a dugo nisam htela da poverujem – sa drugim detetom kazne nisu davale rezultat, bar ne onakav kakav sam želela.
Stare boljke
I tako sam bila inspirisana da počnem da istražujem šta je ono drugo što bih trebala da uradim, kao roditelj, kako bih imala odgovarajuću povratnu reakciju…. Sve vreme sam se pitala, šta treba drugačije da uradim kako bih dobila drugačiji rezultat. Činjenica da se neki ljudi motivišu nagradom, neki kaznom, a samim tim i deca, izgledala je na nivou informacije kao pravo olakšanje. Sve dok isto nije trebalo sprovesti u praksu.
Posmatrajući dete jasno sam uvidela da kazna nije način motivacije, trebalo je da ponudim šargarepu…. I sve bi bilo mnogo lakše da iz mene nisu počela da izviru i da me potkopavaju moja aktuelna uverenja I obrasci ponašanja, koji su kreirala sumnju: Kako nagraditi nešto što nije dobro, kakvu poruku šaljem nagradom? Pa neće život da nas nagradjuje kada pogrešimo…… Kako će nagradjivanje te vrste uticati na drugo dvoje dece? I tako redom, i tako u krug. Nisam mogla da se otmem starim reakcijama, koje i dalje nisu davale rezultat. Ustvari, sada kada se setim i vratim taj osećaj, moji stari obrasci su bili toliko jaki, I već sam do detalja poznavala neuspešan scenario , koji me je ujedno i izludjivao, ali sam nesvesno radije pristajala na njega, nego što sam bila spremna na promenu. Plašila sam se nove, nepoznate reakcije deteta, plašila sam se neuspeha…. Nanovo. Sa druge strane, opcija sa nagradom me je uznemiravala jer sam to doživljavala kao da ću da popustim u nekom svom sistemu vrednosti, i da počnem da igram neku igru koja nije moja.
Nikad nije kasno
I onda, kako nas život, u pravom trenutku, postavi na pravo mesto, jednoga dana, jedna situacija je izazvala toliko jak osećaj nezadovoljstva, neuspeha, osećaj da stvarno nema smisla nastaviti dalje po starom, i upalila mi lampicu, i u glavi i u srcu, da ne mogu da ratujem sa svojim detetom, i da je to besmisleno. Da nemam šta novo da izgubim, jer već dovoljno dugo gubim, i promenom mogu samo da dobijem. Da tu nema mesta za u pravu sam, ili nisam, jedina mera za biti u pravu je da li ono što radim daje rezultat.
Rekla sam sebi jedno veliko OK….. Nagrada ne mora da znači da nagradim užasno neurednu sobu. Ja sam nagradu stavila kao medalju posle prolaska kroz cilj. A cilj je bio poštovanje dogovora da ubuduće soba bude uredna,, sa sve detaljima šta znači uredna, da ne bude nesporazuma, i podrazumevanja. Kada sam izašla sa svojim predlogom, znate šta mi je moje dete reklo očiju punih sjaja: Mama, znaš kakav je ovo motiv za mene?!?
I tako je otpočelo novo poglavlje u mom stilu roditeljstva i u našem porodičnom životu….
