Čukunbaba na roze Vespi

Promena, reč koja u isto vreme budi i nadu i nemir. Verovatno većina nas želi da napreduje, da živi u skladu sa sobom, da se oseća ispunjeno. I onda, kada dođe trenutak da nešto zaista promenimo, nešto unutra nas koči, odlaže, racionalizuje. O čemu se radi?

U nastavku teksta ćeš otkriti skrivene mehanizme našeg razmišljanja i ponašanja, a onda i konkretne uvide kako da prevaziđeš te unutrašnje kočnice i lakše izneseš promenu. Knjiga iz koje sam ovo naučila je dobila i Nobelovu nagradu 2002. godine, i za ovaj tekst sam izabrala nekoliko važnih koncepata:

• zašto prirodno osećamo otpor prema promeni,
• kako naš um funkcioniše kroz dva paralelna sistema mišljenja,
• i kako možemo da postanemo svesni tih procesa, preuzmemo kormilo i napravimo promenu koju želimo

A čukunbabu predstavljam malo kasnije. Prvo nauku da preslišamo, a onda primena.

---

Želja za promenom vs. otpor: Ljudska dilema

Znaš kada poželiš nešto da promeniš – posao, vezu, svoje reakcije, način razmišljanja . I ma koliko racionalno znaš da bi to bilo dobro za tebe, nešto unutra ti ne da, vraćaš se na staro.? Verovatno ti se ovo desilo mnogo puta. I ne, to nije tvoja slabost. To je ljudska struktura.

Jedan od ključnih razloga zašto nas ideja o promeni paralizuje jeste fenomen koji se zove:

Loss Aversion – averzija prema gubitku

Ljudi dvostruko jače reaguju na gubitke nego na dobitke. Drugim rečima – više nas boli ideja da izgubimo nešto poznato, nego što nas raduje ideja da dobijemo nešto novo.

Zato ostajemo u vezama koje nas ne ispunjavaju. Zato radimo poslove koje ne volimo. Zato ignorišemo unutrašnje pozive za rast.

Malo blesavo, ali tako ljudski.

---

Kako naš mozak odlučuje: sistem 1 i sistem 2 (baš se ovako zovu u stručnoj literaturi)

Naš um funkcioniše kroz dva sistema mišljenja.

Oba sistema su neophodna. Sistem 1 nas štiti, pomaže da reagujemo brzo i bez mnogo svesnog napora – on nas automatski vodi kroz poznate rutine i svakodnevne izazove. On je razlog zašto možemo da obavljamo više zadataka istovremeno, da se setimo da zaključamo vrata ili da reagujemo u saobraćaju bez razmišljanja.

🧠 Sistem 1 – Brz, intuitivan, automatski

• Radi 24/7, bez razmišljanja.
• Oslanja se na emocije, navike, asocijacije.
• Reaguje odmah – bez mnogo pitanja.

Sistem 2, sa druge strane, je poput unutrašnjeg savetnika – on se aktivira kada naiđemo na nešto što nije poznato, kada se treba doneti odluka koja menja tok stvari, ili kada treba proceniti sopstveno ponašanje. Omogućava nam refleksiju, planiranje, stvaranje strategije i dublje razumevanje.

🧠 Sistem 2 – Sporiji, promišljen, logičan

• Aktivira se kada svesno razmišljamo.
• Koristimo ga kad rešavamo probleme, donosimo odluke, planiramo.

Kada ih koristimo zajedno, postajemo istovremeno brzi i promišljeni – spremni da delamo, ali i da biramo kako delamo.

Zamisli da voziš auto. Sistem 1 je autopilot – znaš kad da pritisneš kvačilo, menjaš brzine, gledaš retrovizor – ne razmišljaš o tome. Ali kad naiđeš na nepoznatu raskrsnicu, maglu ili osetiš da si se izgubila, tada zoveš Sistem 2 – uključuješ navigaciju, razmišljaš, meriš opcije, usporavaš. Bez Sistema 1 ne bi stigla ni do raskrsnice, a bez Sistema 2 – možda bi pogrešno skrenula. Oboje ti trebaju. Razlika je u tome: da li voziš po navici ili znaš gde ideš.

Ali kada je u pitanju promena – Sistem 1 drži volan našeg auta po automatizmu, osim ako mi ne odlučimo drugačije.

---

Kako radi sabotaža kada želimo promenu

• Poželiš da promeniš posao → Sistem 1 šapuće: „Ali makar znaš šta da očekuješ ovde.“
• Poželiš iskren razgovor → Sistem 1 vikne: „A šta ako se uvredi?“
• Poželiš da kažeš NE → Sistem 1 paniči: „Nećeš se više sviđati ljudima!“

To su mentalne prečice koje služe da nas zaštite, ali nas često i zakoče na putu da budemo bolje..

Ne možemo „ugasiti“ Sistem 1 . Ali možemo ga posmatrati i pregovarati.

---

Sad je vreme da upoznaš sebe kroz svoja dva sistema. Ja sam ih prevela u dva lika : čukunbaba i kreatorka.

Tiha čukunbaba. Nikad je nisi srela, ali nosiš je u kostima. Preživela je ratove, glad, ćutanje i poniznost. Njena mudrost te je dovela dovde – kroz vekove.

Drugi je tvoja kreatorka. Možda je još ne poznaješ do kraja, ali ona zna tvoje pravo ime. Gleda te svaki dan kroz srce i dušu i pita: „Hoćeš li živeti ili preživljavati?“

---

ČUKUNBABA : „Ne popuštaj. Čim popustiš – sve će krenuti nizbrdo. Pazi. Nije vreme za opuštanje – svet nije bezbedan. Moraš o svemu da vodiš računa“

KREATORKA: „Šta ako je bolje biti srećan nego pristojno uklopljen? Šta ako nije moja dužnost da izdržim – već da biram, stvaram, radujem se.“

ČUKUNBABA: „Lepo zvuči, dete moje, ali ja sam preživela tako što nisam izmišljala. Nisam ništa birala, nego sam radila sve što sam morala i trebala.“

KREATORKA: „Znam. I poštujem sve. Ali, osećam da sam ovde da živim, ne samo da preživim. I da dugujem tu promenu sebi“

---

Ovaj razgovor nije izmišljen. On se događa u tebi svaki dan. Kad obučeš isti stari kaput i kažeš „možda sledeće godine.“ Kad odložiš odluku. Kad ti srce kaže „da“, a ti izgovoriš „ne znam“.

Ne moraš izbrisati jedan glas da bi čula drugi.

Kome danas daješ mikrofon?

To nije jednostavno pitanje. Ali je tvoje.

---

Ako si ovo pročitala do kraja, znaj da je moguće, da ti čukunbaba klimne glavom i kaže: „Dobro, idi. Navijam za tebe i čuvam te.“

Promena ne dolazi kada strah nestane. Promena dolazi kad prestaneš da živiš po automatizmu. Kada razumeš da su obe tvoje i tu za tebe. Čukunbabu razumeš, ali je ne slušaš slepo, i kreatorku ravnopravno zoveš za svoj sto. Kad se njih dve lepo ispričaju ti dobiješ dozvolu da ideš napred.

Spremila sam radni list kroz koji će čukunbaba i kreatorka dobro da se ispričaju i da se dogovore: obe te vole, žele najbolje za tebe i na zajedničkom su zadatku, da ti cvetaš.

---