Kasno je za ljubav, kasno je za novi posao, kasno je da počnem da treniram, kasno je za promenu….
Ne, nije kasno. I najbolje je da kreneš odmah.
Znam, možda ćeš u sekundi smisliti milion razloga zašto je baš onaj tamo ponedeljak bolji, ili dok to još nešto završiš. Samo nemoj da zavaravaš sebe ..
Koja je tvoja priča od ovih navedenih?
Imam osećaj da sam na izmaku snage.
Previše sam samokritična.
Stano stavljam druge ispred sebe.
Zbunjena sam kako da postignem sve što se očekuje od mene.
Ako ubrzo nešto ne promenim, neću imati snage da idem dalje.
Puno želim, i nemam dovoljno vremena.
Osećam zov da se probudim, da se ne prepustim mašini, jer imam puno želja I snova koje želim da ostvarim, bez osećaja krivice.
Strah je naučeno ponašanje.
Kada se rodimo samo se plašimo dve stvari, glasnog zvuka i pada unazad. Ovo su dva urođena straha.
Možda vam zvuči blesavo, ili nemoguće, zar ne?
Svi ostali strahovi su bukvalno naučeni, ili stečeni.
Osećate da je vreme za promenu, ali kao da utišavate i ignorišete taj unutrašnji glas.
Umorni ste od rutine. Od moram i trebam.
Tako biste hteli život u kom ste radosni, poletni. Život u kom ste vi, vi, i u kom se osećate dobro u svojoj koži.
Znam da je nekada lakše kukati, svaliti krivicu na drugoga, naći dobar izgovor. To svi ponekada radimo, zar ne? Međutim, nekorisno je kada sve ovo nabrojano postane dominantan model koji onda suštinski urušava kvalitet našeg života.
Ma koliko nam je nekada lakše da krivimo druge za naše trenutno stanje, da se izgovaramo na okolnosti, na nerazumevanje, na nemanje podrške, samo je jedan put koji nas vodi do boljitka.
Taj put se zove Uzmi život u svoje ruke i prihvati na sebe odgovornost za svoje rezultate! Ovakav pristup ne otvara pitanje ko je kriv, već kako biti odgovoran za svoj boljitak, jer odgovornost znači delanje i akciju!
Da, dugo mi je trebalo da jasno čujem u sebi taj poziv na promenu. I još duže mi je trebalo da sebi dozvolim slobodu da kažem da osećam da me nešto žulja. Jer, život mi je i tada već bio sasvim dobar, drugi bi rekli savršen. Kao da bi se postidela i pomislila da sam nezahvalna i da nemam pravo da želim nešto još bolje za sebe. A osećala sam da postoji to bolje.
O, da. Naravno da nekada zvuči suludo i neverovatno kada čujemo da je naš život u našim rukama. Da li se i vama čini kao da je ovde neko izgubio pamet? Kada bi stvarno sve bilo u našim rukama, zar bi iko želeo i kreirao bolest, tugu, patnju, probleme… Naravno da ne bi, bar ne svesno…..
Ah taj izgovor! Kako nam je lako da se ušuškamo u njegov varljivi zagrlja, zar ne? Na početku udoban i mekan, služi dok ne počne da žulja. A često, i nije sam, već je tu čitavo društvo, naizgled nama korisnih izgovora. I može da vam se učini da su vam stvarno korisni.
Da li je lako menjati sebe?
I vrapci na grani znaju – Ne možeš promeniti druge, već samo sebe!
A mi, kao najinteligentija bića na planeti, kao da ne želimo da poverujemo u to.Uporno svaljujemo krivicu na druge, zameramo, tačno znamo šta kod koga ne valja, šta bi ko trebao bolje i drugačije da uradi…Kolega, partner, direktor, dete, nastavnik….. Lista je predugačka…
A zašto?
