Osećam da život nije samo da protrčimo kroz njega….Nije samo da jurimo ka ciljevima.
Dok uradimo sve što bi hteli, I što bi drugi hteli da mi uradimo, I dok još sve to fenomenalno uradimo, može nam se desiti da uz put negde I izgubimo osećaj da smo zaista živi, da puno toga radimo mehanički, pitajući se koji je smisao toga što se naziva život.
Život je sve ono između I sve ono što postajemo na putu do onog što želimo.
Život je svaki tren , svaki geg I osmeh, život je miris kafe I miris lipe, život je kad smo mokri do kože, kad smo zagrljeni i kada šapućemo, život je kada tražimo odgovore, život je kada nam se suza skotrlja niz obraz….Sve je to život. A mi sve to prolazimo, prelazimo I ne primećujemo. Stalno gledamo unapred, u nešto što još nemamo I želimo, u nešto što I kad se desi najverovatnije nećemo ni primetiti, jer ćemo I tada gledati u neko novo sutra. A život je sada. Samo danas I samo sada možemo da vidimo, čujemo i osetimo svoje postojanje. Juče je već u uspomenama uobličenim kroz naše filtere, sutra je zamišljeno kao nešto što će možda doći, u obliku u kom želimo.
Kako da naučimo ovu lekciju, bez da da nam se desi neka zastrašujuća opomena? Kako da vidimo sada , da ga živimo i da mu se radujemo ? Odgovor ne spada u magiju kojom neko vlada, a neko ne… To je stvar svesne odluke, I ponekad vežbe. Odlučimo da živimo svaki dan, i u obavezama i u pauzama između obaveza. I kada radimo i kada odmaramo. Odlučimo da živimo, otvorimo oči, načuljimo uši, gledamo i dozvolimo da osećamo.
Koliko puta smo dovezli auto do nekog mesta i ne sećamo se puta, uopšte. To je zato što nismo prisutni sada i ovde. Koliko puta nas deca opomenu da nam peti put nešto govore, i mi ih nismo čuli, jer ustvari nismo tu, nego negde drugo. I tako redom. Na poslu smo kod kuće, kući smo na poslu. Kada smo sa partnerom mislimo na decu, kada smo sa decom, mislimo na partnera. Na odmoru razmišljamo šta nas čeka kući. I nikako nismo u sadašnjem trenutku.
Odlučimo da živimo svaki dan, svaki tren….Sada i ovde.
