Strah nas ograničava!
Kada razmišljam šta je ono što je donelo najveću promenu i napredak u mom odnosu I komunikaciji sa decom, i kada bi trebalo da sažmem taj oslobadjajući osećaj u jednu rečenicu , ona bi definitivno glasila-
OSLOBODILA SAM SE STRAHA, ustvari, još preciznije, STRAH SAM ZAMENILA POVERENJEM.
Kao roditelji brinemo da blagovremeno I na pravi način pripremimo decu za ono što ih čeka u društvu, u školi, okruženju…. Jednog dana kada odrastu treba da znaju da je život nepredvidiv, često nepošten, pun iznenadjenja, i, nekako se stalno trudimo da svoju decu naučimo životu iz naših priča, previdjajući činjenicu da su sopstvena iskustva neophodna za istinsko učenje I odrastanje .
U svojoj najboljoj nameri I brizi, koja je neretko predimenzionirana, mi često zatrpavamo svoju decu gomilom informacija, koj, ponekad, mogu biti I zastrašujuće… Dajemo instrukcije koje uče na negativno programiranje, I to naravno sa najboljom namerom da nam deca budu još bolja, gubeći pri tom fokus na ono što je za nas kao roditelja najvažnije, a to je da odgajimo srećnog, samosvesnog čoveka koji će umeti samostalno da hoda kroz život I da se na najbolji način nosi sa tim istim životom. Imati uvek srećno I zaštićeno dete, I odgojiti čoveka koji će biti srećan u životu različitosti, to su dve ulici suprotnog smera.
Kakvu poruku šaljemo svojoj deci
U jednom trenutku sam se upitala kakvu poruku šaljem svojoj deci o njima samima, o poverenju koje imam u njihov kapacitet da razumeju, istražuju, odrastu , razviju se I adaptiraju, svako na svoj način ….?
Kakvu sliku I poruku šaljem svojoj deci o svetu u kome živimo? Kako poruka koju šaljem utiče na njihovo osećaje I ponašanje? Šta je ono što želim zaista da poručim svojoj deci I kako da tu poruku prenesem na najbolji način?
I ovo je bio trenutak oslobodjanja za mene. U mom unutrašnjem umu, velikim slovima je pisalo – ne želim da briga i strah budu osnovne boje mog roditeljskog platna. Stari obrasci tipa osetljivi su, uplašeni, brzopleti, naivni, nestrpljivi, tvrdoglavi i sav strah koji su ova uverenja nosila, menjam za poverenje da će sav njihov kreativni, emotivni i intelektualni potencijal da zasija uz podršku roditelja koji ih bezuslovno vole i bodre. I ovo može nekome zvučati nedovoljno roditeljski ozbiljno, ili previše romantičarski, ali na kraju krajeva, za svakog od nas je najvažnije da se osećamo dobro u cipelama roditelja koje nosimo. Ja sam pronašla za sebe bolje, udobnije cipele, u kojim se često osećam kao da letim.
Izbor roditelja
Biram da budem vedar, dosledan roditelj, pun poverenja u svoju decu. Roditelj koji uči zajedno sa svojom decom, nekada i greši, i veruje da svaki dan možemo da budemo bolji u odnosu na juče. Kao roditelj dajem primer da je život ono što želimo da vidimo u njemu, i da je život ono što mu dajemo, i da uvek možemo da izaberemo- ljubav , radost, osmeh, posvećenost, fleksibilnost, trud ……I da je život ponekad i ono neugodno, i da treba da razvijamo svoje odgovore na neugodno, na način da što pre i na najbolji način nastavimo dalje. Verujem da različitost moje dece nije pitanje bolje i gore, već je najbolje za svakog ponaosob. I sve u šta verujem, to i radim, i sa iskrenom verom učim decu da je život najlepši dar koji smo rodjenjem dobili.
